Литургијска мистагогија оца Александра Шмемана

Мистагогија Александра Шмемана протеже се на разне елементе литургијског богословља, од Евхаристије као језгра до антропологије. За Шемана је на првом месту било битно да се Литургија и све оно што из ње извире не схвати на мистериозан начин, већ као живот који једини прави смисао задобија управо у њој. У раду је акценат стављен на Литургију као сусрет Бога и човека и на чињеницу да се Црква остварује кроз своје богослужење. Такође, у раду је наглашен и педагошки карактер богослужења. Шмеман је у свом литургијском раду показао велику ширину, обухвативши и мистериологију и хеортологију, али кроз призму Литургије као богослужења које свему даје смисао. Оно о чему посебно говори Шмеман јесте разоткривање првобитног и органског јединства између Литургије и светих тајни. Литургијска природа свете тајне, као и светотајинска природа Литургије, а преко ње и саме Цркве, извори су динамичне синтезе о којој Оци вечно сведоче.

“Description of Kiev-Pechersk Lavra” by Metropolitan Yevhenii (Bolkhovitinov) as an Attempt to Continue “Mohylian Tradition” in Describing the History of Kiev

The purpose of this paper is to determine the main elements of the writings of his­ tory of Kiev by the Metropolitan of Kiev Petro (Mohyla) (1597–1647) and other theologians under his scientific supervision; consideration of the reception of these elements in the work of Metropolitan of Kiev Yevhenii (Bolkhovitinov) (1767–1837) under the title “Description of the Kiev­Pechersk Lavra”, as well as finding the elements that are strictly characteristic of Metropolitan Yevhenii’s work. The methodological basis of this article is the general scientific principle of historicism, objectivity, complexity and system, the implementation of which is car­ ried out through the use of basic methods of historical research (analysis and synthesis, induction and deduction). The main conclusion is that Metropolitan of Kiev Yevhenii (Bolkhovitinov) was the successor of the tradition of writing history of the Church which was created by Metropolitan Petro (Mohyla) and other famous Kievan theologians of the time, among whom Bishop Sylvestr (Cossov) stands out.

Човјек као психосоматско биће по учењу апологета

Посебну пажњу у својим списима апологете придају космолошким и антропо- лошким интересовањима. Човјек је за апологете центар комплетне творевине. Цјелокупан свијет је створен за човјека, у којем он није обична индивидуа или објекат, већ литургијски члан у једној заједници. Он је психосоматско биће, створен од Једног Бога, из два елемента, нематеријалног – душе – и материјалног – тијелa – те се у њему уједињује сва творевина, па је човјек микрокосмос у макрокосмосу. Дакле, човјек је једна личност или ипостас из два позитивна састојка – тијела и душе, којима је заједнички створитељ Један Бог, а који се уједињују у личности човјека и сачињавају једно онтолошко јединство.

Антиномичност језика и апофатичко богословље Владимира Лоског

Владимир Лоски један је од највећих и најзначајнијих православних богослова 20. вијека, који је својим богословљем дао велики доринос неопатристичкој синтези, ос- тавивши дубок траг у историји Цркве, и на основу чијих дјела ће Запад ближе упознати светоотачко богословље православног Истока. Један од доприноса Лоског јесте афирма- ција апофатичког богословља, које се тиче гносеолошког метода богопознања, не само на плану тријадологије и христологије, него и на плану антропологије. Његов апофатизам, иако у основи светоотачки и дионисијевски, биће поистовјећен не са теологијом негати- вом (theologia negativa) него са мистичким виђењем, тј. теоријом – боговиђењем, чиме апофатика није представљена тек као „метод“ богопознања него као доживљај живог Бога. Доживљај надилази метод; он га у себе укључује. Овај рад представља покушај да се укаже на антиномичност богословља код Владимира Лоског, као и на значај његовог доприно- са поновној актуализацији апофатичког богословља као теологије афирмативе (theologia affirmativa).

Духовна служба у оружаним снагама (Драган Шућур, Православно свештенство у МО и ОС БиХ. Бања Лука: Ризница, 2018)

Аутор књиге Православно свештенство у Министарству одбране и Оружаним сна- гама БиХ Драган Шућур истиче да је, после нестанка Краљевине Југославије са исто- ријске сцене, свештенство Српске Православне Цркве први пут институционално уведено у неке оружане снаге тек 2008. године, када су свештеници формацијски постављени у Министарство одбране и Оружане снаге БиХ. Поменути аутор у првим поглављима књиге прати улогу свештенства Српске Православне Цркве у бројним војним структурама у последња два века; зато временске границе писања иду од Првог српског устанка до гашења Војске Републике Српске. Други и главни део књиге посвећен је Оружаним снагама БиХ и верској служби у њима, а акценат је стављен на православно душебрижништво, обухватајући чињенице везане за пред- ставнике Српске Православне Цркве (епископе и свештенике) у МО и ОС БиХ. Драган Шућур истиче да није било лако прикупити грађу за главни део моногра- фије (документа, фотографије, периодику), јер је „једну активност војних свеште- ника у ОС БиХ брзо смјењивала друга, остављајући претходне у варљивом сјећању“. Ипак, сачувано је довољно грађе Канцеларије православног душебрижништва, за- тим у архивама епархија Зворничко-тузланске и Бихаћко-петровачке. Јаснију слику дају војна периодика, војни билтени и сајт Министарства одбране, затим фото и писана документација у власништву војних свештеника.

Да ли постоји „догматска икономија“? (или о једној „издаји вјере“ Светог Василија Великог)

Једна живописна епизода из године 372. осликава нам борбу коју су Свети Оци Кападокијци морали да воде истовремено на два догматска фронта: с једне стране, супрот- стављајући се аријанској јереси која је у то доба уживала нарочиту подршку цара Валенса, док су се, с друге стране, појављивале оптужбе да Свети Василије Велики „издаје право- славну вјеру“ тиме што не проповиједа Божанство Духа Светога користећи исте терми- не којима се никејска теологија служила да нагласи једносушност Оца и Сина. У раду се разматрају границе „икономије“ на пољу догматских учења кроз конкретан примјер од- носа Светог Василија Великог према онима који су у то доба из македонијевских кругова приступали Цркви. На примјеру догматске борбе, али и педагошког приступа Отаца IV вијека, осликани су закључци релевантни за савремени догматско-педагошки приступ у контрасту према бинарној схеми фундаментализма.

Одлуке Европског суда за људска права као пример (не)поштовања аутономије и аутокефалности Православних Цркава

Свака земља која постане чланица Савета Европе истовремено је дужна да пот- пише прихватање свих дужности и обавеза којe јој следују по ратификовању Европске конвенције о људским правима. Шта све обухвата обим загарантованих верских права формулисаних у чл. 9. и чл. 11. Европске конвенције о људским правима и колико је доса- дашња судска пракса испоштовала принципе аутономије и аутокефалности Православних Цркава представљаће основу овог рада. Анализа кључних пресуда Европског суда за људска права, које су се на посредан или непосредан начин бавиле односом држава према помес- ним Православним Црквама, може нам дати одговоре на питања у ком смеру се држав- но-црквено право може развијати у будућности и који став Српска Православна Црква у том случају треба да заузме како би се заштитила од оних верских заједница које прете да угрозе интересе наше Цркве.

„Крв његова на нас и нашу дјецу“ (Мт 27, 25) – могућност једне филојудејске егзегезе

Мт 27, 25 спада у текстове који чине камен спотицања у дијалогу јудејства и хришћанства. Аутор тежи да укаже на некоректност и опасност антијудејског и анти- семитског тумачења Мт 27, 25. С тим циљем, наведене ријечи посматра кроз историјски контекст, који чини ситуација у Цркви, у чијем је миљеу Јеванђеље по Матеју настало, ана- лизира одређене изразе који се у тексту користе и врши упоређивање са изразима упот- ријебљеним у паралелним синоптичким текстовима и остатку Новога завјета. Такође, на- прављен је осврт на историју тумачења наведеног текста и на коментаре који су се сматра- ли антијудејским. Текст показује да је неоправдано антијудејско читање Мт 27, 25. Такође, неоправдана су и једнострана читања појединих патристичких коментара овога текста у којима се препознаје антијудаизам. Мт 27, 23 је текст који је и те како могуће тумачити као израз перспективе за јудејство, а не као израз антијудаизма.

Религијски национализам као искушење савременог свештенослужења

Етнофилетизам (религијски национализам) јесте стварно искушење савременог свештенослужења, што не би требало разумети као порицање народности. Реч је о опас- ности колективног егоизма на несигурним темељима порекла и припадности, што битно успорава стварање боголике личности и заједнице. Такође, неопходно је разликовати црк- вену саборност од идеолошких или етничких удруживања. Само онда када успемо да се преобразимо самокритиком као подвигом тражења добрих решења моћи ћемо да покре- немо стварни бољитак у свету. Тако можемо да постанемо ангажовани људи који показују разумевање и остварују јеванђелско усмерење да „већи служе мањима“ (Мт 20, 26–27).

Значај Законоправила Светог Саве

Законоправило Светог Саве је зборник световног и црквеног законодавства којим је српски народ добио хришћански поглед на Цркву, државу и друштво. Свети Сава је раз- умео колико је законодавна делатност значајна не само за организовање Цркве, него и за целокупан живот народа, јер Црква не означава само заједницу људи са Богом, него и међу- собну заједницу људи. Свети Сава је опомињао да сви који желе да живе по Законоправилу треба да се кроз молитву и покајање очисте од сујете, мржње и зла. Народ има праве вредности само ако живи јеванђелским животом и у својој историји оваплоћује богочо- вечанске вредности. У Законоправило нису укључени они правни зборници који су учи- ли о универзалном ауторитету византијског цара и цариградског патријарха. Напротив, Законоправило је резултат оригиналне кодификације римско-византијског права. Сврха црквених канона је да чланове Цркве руководе на путу обожења и спасења, а црквене епи- тимије имају педагошки циљ – покајање и интеграцију грешника у црквени живот. Кроз Законоправило римско-византијско право снажно је продирало у живот народа, нарочи- то у породично и имовинско право. Држава је рано схваћена као заједница свих верних, као мистично тело којим управљају краљ и архиепископ. У држави Немањића симфонија Цркве и државе остварена је потпуније него у Византији, није било цезаропапизма, него су јасно одређене надлежности владара и надлежности поглавара Цркве.